Najznačajniji izvozni vinski brend Italije, ali, pre svega, naziv jednog božanstvenog predela u srcu Toskane. Na svakom koraku primetićete crnog petla, zaštitni znak čuvenog crvenog vina, koje ovde morate zvati pravim imenom – Chianti Classico.

Romantična Toskana okupana suncem, vinogradi u podnožju bregova na čijim vrhovima, poput osmatračnica, dremaju stari kašteli okruženi visokim čempresima, mali restorani sa kariranim stolnjacima… Nešto nedostaje na stolu pod lozom da bi prizor, sličan sceni iz Fellinijevih ili Bertoluccijevih filmova, bio potpun, toskanski. Da, nedostaje boca u obliku tikvice opletene slamom, koja budi nostalgiju i u mislima nas vraća pitoresknim predelima sa starih razglednica. Čuveno vino Chianti Classico ima dugu istoriju, koja zvanično traje od 1716. godine. Ali, krenimo redom…

Makijavelijev petao

Kjanti je parče zemlje dugačko 70 kilometara podeljeno između večitih rivala Firence i Sijene. Njihovi dueli vuku korene iz davne istorije, a pominju se i u lokalnim legendama. Jedna od njih opisuje način na koji se utvrdilo dokle seže čija teritorija. Za to im je poslužio – petao. Naime, kada je došao dan da se „premere“ granice, vitezovi iz dva grada odlučili su da na mesto susreta krenu u trenutku kada se oglasi petao. Firentinci, poučeni iskustvom sugrađanina Makijavelija, danima su u zatočeništvu držali jednog crnog petla. Čim bi ga pustili iz kaveza, on bi počeo da kukuriče. Budući da se to desilo mnogo pre zore fjorentinski vitez imao je veliku prednost u odnosu na protivnika i stigao je prvi. Tada je pevac postao zaštitni znak čuvenog vina.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Visit Tuscany (@visittuscany)

Cosimo III de’ Medici, veliki vojvoda Toskane, 1716. godine izdao je revolucionarni ukaz prema kojem grožđe iz ove regije mora da košta više od onog koje se uzgaja u drugim oblastima. Vezujući vrednost voća za određenu teritoriju, porodica Medici postavila je kamen temeljac za nastanak modernih vina, ali i za potonja rivalstva. Dovela je, doduše, i do nekih „zbunjivih“ situacija, poput one koja se tiče zabune koja se odnosi na vina Chianti i Chianti Classico. Stoga, da razjasnimo: Kjanti je zona u kojoj se proizvodi Chianti Classico. Reč je o 70.000 hektara koji obuhvataju opštine Kastelina, Gajole, Greve, Rada i delimično Barberino Val di Peza, Kastelnuovo Berardenga i Pođibonsi. S druge strane, vino Chianti, bez dodatka Classico, potiče iz drugih delova Toskane van granica oblasti Kjanti.

Karakter koji treba ukrotiti

Ovaj čudesni predeo u potpunosti je brdovit. Sav je gore-dole, kažu biciklisti kada opisuju uzbrdice i nizbrdice od kojih im često nestaje dah. Nije slučajno što baš tuda prolazi i ruta čuvene, prilično naporne vintidž-trke Eroica. Mnogo više nego biciklistima, ova brda odgovaraju sorti crnog grožđa sanđoveze, od koga se proizvodi Chianti Classico. Bere se u vinogradima raštrkanim na visini od 300 do 400 metara. Da su niže, u dolini, bili bi na udaru prolećnog mraza.

Chianti 3

Sanđoveze je teška i zahtevna sorta, koju je davnih dana zapazio Bettino Ricasoli, državnik i premijer Italije posle ujedinjenja. Upravo je Čelični baron shvatio da je kraj 19. veka pravo vreme da se ova sorta ukroti, a to je učinio pošto ju je udružio sa pozamašnim procentom malvazije. Neobično „prijateljstvo“ trajalo je godinama, sve dok nisu stigle sorte iz okolnih zemalja, kao što su kaberne sovinjon, kaberne frank i merlo, a sa njima i Supertuscan – vino koje je predstavljalo prekretnicu u načinu proizvodnje u Kjantiju. Iz vinarije je, zaslugom markiza Piera Antinoria i enologa Giacoma Tachisa, prvi izašao Tignanello. Radi se o mešavini sanđovezea, kaberne sovinjona i kaberne franka, koja se drži u hrastovim bačvama, na francuski način. Danas je klima toplija nego što je bila u ono vreme i znatno doprinosi ublažavanju kiselosti i tanina. Miriše na trešnju, ali onu gorku, kao i na ljubičicu, sa nijansama sladića i aromama začina u zavisnosti od zone porekla. Iako se drži u bačvama, nema ukus drveta.

Zlatna žica Toskane

Iako je ovo vino u ranoj mladosti odbojno, sa sazrevanjem postaje dobronamerno. Dovoljno je probati starija izdanja kao što su Enoteca Pitti Gola, Cantina di Firenze ili Fuoripiazza, u mestu Greve, gde u večernjim satima vole da se okupljaju vinari. „Chianti Classico je duša Toskane, krv koja prožima našu teritoriju“, kaže Dario Cecchini, mesar-poeta iz naselja Pancano u predelu preplavljenom vinogradima na nadmorskoj visini od 582 metra. Zlatna dolina, kako je ovde zovu, pravi je mali raj. Da biste tamo stigli, proći ćete kroz vinograde i polja Lamolea, koja su u proleće prekrivena irisom. Kada prođete Pancano, silazite u Lukareli, gde možete da svratite u jednostavnu tavernu neformalnog ambijenta čiji je naziv Panzanelle, sa odličnim lokalnim specijalitetima i vinima. Tu je granica. Verovatno su se na ovom mestu sreli vitezovi sa početka priče. Vinogradi manastirskog kompleksa Badia a Passignano opasani su zidinama. Najbolje je posetiti ih kasno po podne, dok su još obasjani zracima sunca. Tu vas čeka vrhunska taverna sa Marcellom Crimijem na čelu i jedan od najboljih vinskih podruma u čitavom Kjantiju. I luksuzni hoteli ušuškani u ovim brdima, Castel Monastero ili Borgo San Felice, o čijim restoranima brine šef ovenčan brojnim zvezdicama Enrico Bartolini, uvek su otvoreni za putnike namernike.

Nektar iz flaše opletene slamom

Porodica Frescobaldi koja ima istorijske veze sa opštinom Rufina, ali ne i sa vinom Chianti Classico, prošle godine je na sajmu Vinitaly predstavila svoju prvu flašu sa crnim petlom iz vinograda San Donato u Peranu. Braća Cecchi otkupila su imanje Vila Rosa u opštini Kastelina, a markizi Antinori proširili su se na Gajole. No, priča je bila potpuno drugačija sedamdesetih godina, kada su ljudi masovno napuštali sela i odlazili da rade u fabrikama. Dok Englezi nisu ubacili Chiantishire u neka hvaljena filmska ostvarenja, kao što je šekspirijanska drama „Mnogo buke ni oko čega“, snimana u vili Vinjamađo u Greveu, i dok maestro Bertoluči nije doneo „Ukradenu lepotu“ u Gajole, ova regija nije bila u fokusu. Onda je nastupio period kada su strani magnati nagrunuli u Kjanti i počeli da kupuju stara imanja, izdvajajući i po 150.000 evra za hektar.

Chianti 4 Toscana

Danas se na godišnjem nivou ovde proizvede četrdeset miliona flaša vina, koja se izvoze u 130 zemalja. Oblast je pobratim sa francuskom Šampanjom, postoji ozbiljna mreža ambasadora „crnog petla“, a odnedavno i udruženje „Prijatelji vina Chianti Classico“. Giovanni Manetti, novi predsednik Zadruge proizvođača ovog vina, obećao je „da će do kraja godine biti predstavljena i takozvana zonacija, sa karakteristikama svakog vina po opštinama“. Regija bi mogla da uđe i u kategoriju nematerijalne svetske baštine pod zaštitom UNESCO, kao što je slučaj sa Šampanjom i Burgundijom.

Pitoreskna sela, crkvice, manastiri, talasasta brda u svim nijansama zelene, vinogradi, stari zamkovi (samo na teritoriji opštine Gajole ima ih deset), freske kojima je Bernardino Poccetti oslikao manastir u Pontinjanu, kapela Sen Mišel koju je projektovao Santi di Tito, isti umetnik koji je naslikao čuveni Machiavellijev portret i uradio reprodukciju Brunelleschijeve kupole u Petronjanu, platno u kapeli Santa Madalena de’ Paci u Radi koje je naslikao Pietro Dandini… Bogata istorija, tradicionalno gostoprimstvo i „vino iz bajke“, kako ga je nazvao kritičar Luigi Veronelli, dovoljan su razlog da se prepustite Kjantiju.

Chianti Classico, koga odlikuje više svežine i manje alkohola u odnosu na sijenski Brunello (oba u osnovi imaju sanđoveze), idealno se slaže sa firentinskim odreskom. Suvo suvcijato, što bi se reklo kolokvijalno, ovo vino odlično ide uz toskansku supu od starog hleba i sirotinjska jela od iznutrica, kao što su krostini sa paštetom od pileće džigerice i lampredotto – sendvič sa tripicama.

Raznolikost aroma koje krase Chianti Classico i Supertuscan

Gotovo sva vina iz Pancana proizvode se od organskog grožđa. To važi i za Flaccianello della Pieve iz vinarije Fantodi. U pitanju je Supertuscan 100 odsto sanđoveze, koji se drži u malim bačvama. Toplo i jako, ovo vino ostavlja se da odstoji u podrumu ili se konzumira odmah uz paštetu od pileće džigerice na toskanski način.

Predeo Lamole sa svojih 600 metara nadmorske visine u proleće je lako prepoznati po irisu u punom cvatu. Odavde potiče Chianti Classico, jedno od najfinijih i najdugovečnijih vina, poput onog iz podruma Il Lamole di Lamole. Cvetna nota i svežina dobro se slažu sa raviolima sa maslacem i žalfijom.

Barberino Val d’Elsa je opština karakteristična po tipu zemljišta „galestro“, koje je glavno za uzgajanje sorte sanđoveze. Reč je o vrsti gline koja liči na kamen, ali je trošna. Vinu Poggio del Castello di Monsanto daje notu gorke arome koja podseća na nar, izuzetnu suvoću i gotovo slan i neverovatno postojan ukus, onaj peti koji se naziva umami. Sjajno se kombinuje sa pernatom divljači, poput šumske šljuke.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Visit Tuscany (@visittuscany)

Grožđe u vinariji Montevertine (Rada) zri među stenama i na velikoj visini. Iz tog ambijenta vino Le Pergole Torte izvlači aromu tipičnu za čaj Earl Grey, kao i višnju i ljubičicu. Slaže se sa jelima od krznene divljači, poput srndaća ili divlje svinje.

Kastelnuovo Bernardenga – ovde Chianti Classico dobija posebnu moć. Ako se ima na umu i poseban stil, koji odlikuje vino Poggio delle Rose 2010 iz vinarije princeze Coralie Ghertsos Pignatelli della Leonessa, onda dobija takvu jačinu da se gotovo oseća ukus šumskog rastinja. Godinama može da stoji u podrumu. I da čeka ulazak u finale sa parmezanom (Parmiggiano Reggiano) starim više od 36 meseci.

U opštini Greve nalazi se ne samo klasičan već školski primer kako da pohvatamo sve nijanse tipičnog Chianti Classico vina. Uz aromu opojne višnje (potpomognute ljubičicom, kožom i sladićem), pun ukus i uravnoteženost, vino Quarciabella može odmah da se konzumira, ali može da stoji i više decenija.

Kastelina alta pretežno je krečnjački teren: vino Villa Rosa Gran Selezione ima rubin crvenu boju i nosi lakoću, delikatni miris i osećaj čistoće u ustima. Braća Cecchi time su ukazala poštovanje prema nasleđu imanja Villa Rosa. Odlično ide uz bruskete sa pekorinom.

Vino Borghetto Bilaccio, poreklom iz opštine San Kašano, zasniva se na sorti sanđoveze i proizvodi se kao pino-noar na stari način – sa celim grozdom. To mu obezbeđuje cvetne note i voćnu aromu, ali dok ne dostigne određenu starost ima karakterističan gorak ukus. Obično se konzumira sa pečenjem u sosu.

Vino Istine, iz oblasti Rada, aromatično je i suvo, gotovo da može da se žvaće. Može da se pije i samostalno, bez određenog specijaliteta. Očekivali biste da je prefinjenije, međutim ume da grebucka. Za potpuni užitak treba ga ostaviti da neko vreme odstoji u flaši.

AUTOR: Snežana Ilić

FOTO: pixabey

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

još iz kategorije